Definiciju radnog vremena možemo pronaći u članu 50, stav 1 Zakona o radu i ona glasi “radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca”.
U istom članu se navodi i to da se radnim vremenom ne smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, ali vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju posla po pozivu se smatra radnim vremenom.
Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, osim ako zakonom nije drukčije određeno. Opštim aktom može da se utvrdi da radno vreme bude kraće od 40 časova, ali ne kraće od 36 časova nedeljno.
Nepuno radno vreme jeste vreme koje je kraće odo punog radnog vremena. U skladu sa članom 51, stav 3, zaposleni koji radi nepunim random vremenom ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Prekovremeni rad predstavlja izuzetak u opravdanim zakonski propisanim situacijama i može da se uvede samo u izuzetnim slučajevima. Prekovremenim radom se smatra rad koji je na zahtev poslodavca zaposleni dužan da radi duže od radnog vremena. Zakon propisuje ograničenja na dnevnom i nedeljnom nivou i kaže da prekovremeni rad ne može da traje duže od 8 časova nedeljno, odnosno zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno. U časove prekovremenog rada se računaju efektivni časovi rada ostvareni preko punog radnog vremena. Prekovremeni rad mogu da obavljaju kako zaposleni na neodređeno, tako i zaposleni na određeno vreme.
Prava zaposlenih koji rade prekovremeno
Za svaki sat prekovremenog rada zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Visina je utvrđena opšim aktom i ugovorom o radu za prekovremeni rad. Uvećanje mora biti minimum 26% od osnovice, odnosno zarade koju zaposleni ostvaruje za ugovoreno radno vreme. Svako odstupanje poslodavca, suprotno gore navedenom, značilo bi kršenje zakonskih prava zaposlenog.
Raspored i promena rasporeda radnog vremena
Poslodavac u skladu sa članom 58 Zakona o radu je dužan da zaposlene obaveste najmanje 5 dana unapred o promeni rasporeda radnog vremena. Usled nastupanja nepredvidvih okolnosti poslodavac može obavestiti zaposlene u roku kraćem od 5 dana, ali ne kraćem od 48 časova.
Preraspodela radnog vremena je dopuštena samo kad to zahteva priroda okolnosti, i poslodavac je vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u toku 6 meseci kalendarske godine ne bude duže od ugovorenog radnog vremena zaposlenog. Primer: 3 meseca se radi 50 časova nedeljno, i onda naredna 3 meseca se umanjuju radni časovi za onoliko koliko je bilo produženo prva tri meseca, odnosno 30 časova nedeljno. Kolektivnim ugovorom se može utvrditi preraspodela radnog vremena, odnosno da može da traje i duže od 6 meseci, ali najvise 9 meseci. U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da bude duže od 60 časova nedeljno.
Godišnji odmor i prekovremeni rad
Poslodavac prema potrebama posla u dogovoru sa zaposlenim odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora. Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora. Obzirom na to da se zaposleni ne može odreći svog prava na godišnji odmor, zaposleni ne bi smeo da dolazi na posao, niti poslodavac u tom periodu može da mu nalaže da izvšava radne zadatke. Poslodavac može da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora , samo ako to zahteva potreba posla i to najkasnije 5 radnih dana pre određenog datuma za korišćenje godišnjeg odmora. Poslodavac nema zakonsko ovlašćenje da prekida godišnji odmor zaposlenom koji ga koristi i da mu nalaže obavljanje radnih zadataka.
