Pekarski muzej, koji se nalazi u Malom Iđošu, sa početka prošlog veka je porodično nasledstvo, gde zainteresovani mogu da se upoznaju sa pekarskim zanatom i sa procesom nastajanja hleba. Muzej je renoviran 2004. godine, kada je u pekaru vraćeno sve u prvobitno stanje, prikupljeni svi još postojeći alati i sredstva ovog lepog zanata. Zanimljivost pekarskog muzeja jeste da gosti, u dogovoru sa domaćinom, mogu sami napraviti ’kürtöskalács’ (kurtoškolač) što je čuveni slatki specijalitet.
Omaž jednoj profesiji i porodičnom nasleđu
Pekarska peć je ozidana od ćerpiča i gline još daleke 1937. godine, duga je gotovo pet, široka više od tri, a visoka dva i po metra. U nju je, nekada, u jednoj turi, moglo da stane po 40 hlebova trokilaša, dvokilaša i jednokilaša, čiji opojni miris i čarobni ukus pamte starije generacije ovog vojvođanskog sela.
Geza Katai iz Malog Iđoša, iako nije nastavio tradiciju svog dede Đerđa i oca Šandora koji je, svojim rukama, peć i sazidao, ovaj trgovac i turistički radnik odlučio je da u ušorenom bačkom mestu sa tek 5.000 duša, od nekadašnje porodične pekare napravi prvi pekarski muzej u Srbiji, kao svojevrstan omaž jednoj profesiji, svojim precima i, najzad, čarobnim ukusima sopstvenog detinjstva.
Kako je nekad bilo
Velika pekarska peć Kataijevih ložena je, uglavnom, kukuruznim šapurikama, a tek kad njih nije bilo dovoljno – korišćena su i drva. U muzeju je, inače, i više desetina pekarskih alatki i drugih predmeta, što iz njihove stare pekare, što pronađenih na drugim mestima. Tu su dva velika, u zeleno ofarbana drvena korita, u kojima je testo za hlebove ručno mešeno, pa noževi kojima je sečeno, desetine korpica od pruća u kojima su gotovi hlebovi čekali mušterije…
Tu je i desetak drvenih lopata sa vitkim drškama dugim skoro četiri metra. Njima su već oblikovane vekne stavljane u vrelu utrobu peći i, posle sat ili sat i po pečenja, u zavisnosti od veličine, naravno, vađene iz nje.
Ispečene hlebove, kada ih izvadi iz pećnice, jednom od posebnih četki umočenih u vodu, stari pekari su „presvlačili“ njihovu gornju površinu, posle čega se ona prosto rascvetavala. Nakon toga, hleb je bio spreman za degustaciju.
E, tako se nekad pravio hleb, koji je, kako kažu, mnogo ukusniji i lepši od ovog današnjeg.
