Tehnološki razvoj doveo je do takozvane treće industrijske, odnosno digitalne revolucije, koja od njenog početka 1980-ih godina do danas beleži gotovo eksponencijalni rast i promene. Takav tehnološki napredak doveo je do izmene globalnih tokova u gotovo svim sferama društva i uzrokovao je promene u svakodnevnom životu najvećeg broja građana čitave planete. Sasvim sigurno, digitalna revolucija snažno je uticala i na medije, u kojima je zabeležena izuzetno dinamična tranzicija ka savremenom prenošenju različitih poruka u širokom spektru, od klasičnih štampanih medija, preko televizijskog programa, do sveobuhvatnih digitalnih platformi kojima se na Internetu prenose mnogobrojne informacije.
Šta je medijska pismenost?
Iako često povezivana sa uticajem digitalne transformacije, medijska pismenost bila je analizirana i pre tog perioda. Tako je njeno definisanje pokrenuto na nivou UNESKO, što je rezultiralo potpisivanjem Deklaracije o medijskoj pismenosti iz 1982. godine. Prema tumačenju UNESKO medijska pismenost određena je kao “skup gledišta koje u korištenju medija aktivno primenjujemo da bi smo protumačili značenje poruka koje primamo“. Međutim, najčešće upotrebljavana definicija medijske pismenosti korene ima u završnom izveštaju konferencije održane na tu temu 1992. godine u Aspenu. Tom prilikom je konstatovano da je medijska pismenost “sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i odašiljanja poruka posredstvom medija”. Bez obzira na postojanje mnogobrojnih definicija medijske pismenosti do današnjih dana, na različite percepcije tog pojma među mnogobrojnim autorima, tri su osnovna činioca prisutna u njenom shvatanju:
• Sposobnost za dekodiranje medijskih poruka, što uključuje i sisteme u kojima te informacije egzistiraju,
• Sposobnost procena uticaja tih poruka na mišljenja, osećanja i ponašanje, kao i
• Sposobnost kreiranja informacija na savestan i promišljen način.
Imajući u vidu aktuelno digitalno doba u kojem živimo, nezamenljivi suplementi tako definisanoj medijskoj jesu kompjuterska i informatička pismenost, koje zajedno posmatrane gotovo da čine jednu koherentnu celinu. Upravo su tehnološki i razvoj novih medija sa početkom 21. veka doprineli razvoju sposobnosti da se osmisli i proizvede medijski sadržaj, što je posledično rezultiralo i promenom načina konzumiranja medija, zahvaljujući čemu je publika od ranije prisutnog pasivnog primaoca medijskih poruka postala istovremeno i njihov generator, a ujedno i stvaralac sopstvenih značenja primljenih poruka.
Medijska pismenost i medijsko obrazovanje
Iako neretko poistovećivani, medijska pismenost i medijsko obrazovanje nisu sinonimi, već pismenost predstavlja sveobuhvatniji termin. Međutim, pismenost i obrazovanje u medijskom smislu veoma su blisko povezani i međusobno se prožimaju, pri čemu je cilj medijskog obrazovanja da osigura pismenost, zbog čega se, u najširem smislu, medijsko obrazovanje percipira kao put ka sticanju medijske pismenosti.
Osnovna uloga medijskog obrazovanja jeste razvoj kompetencija u segmentu medijske pismenosti. Naučna istraživanja identifikovala su dve ključne dimenzije medijske pismenosti, i to: 1) individualne kompetencije i 2) faktore okruženja, pri čemu se kao krajni cilj medijske pismenosti nametnuo razvoj kritičkog razmišljanja, što podrazumeva opismenjavanje građana kako bi mogli da učestvuju u svim aspektima javnog života.
Individualne kompetencije usmerene su na tri najvažnija elementa:
• Tehničke veštine, koje podrazumevaju korišćenje u sveobuhvatnom smislu, od pristupa, preko veštine upotrebe kompjutera i interneta, do uravnoteženog i aktivnog korišćenja medija,
• Kritičko razumevanje, koje obuhvata kako razumevanje medija i njihove funkcionalnosti, tako i njihovo poznavanje, pa sve do ponašanja korisnika medija i njegove ili njene sposobnosti da potraže informaciju i da je nakon toga pravilno upotrebe i
• Komunikacija, koja je dominantno usmerena na društvenu dimenziju, uključujući socijalne odnose, građansku participaciju, preko proizvodnje medijskih sadržaja pa sve do korišćenja različitih platformi (društvenih mreža, usluga i drugo).
S druge strane, medijsko obrazovanje ima tri osnovna cilja: 1) da što više građana osposobi da učestvuju u ekonomiji znanja radi razvoja raznovrsnih sposobnosti, 2) da se proširi krug ljudi koji aktivno učestvuju u razvoju i blagodetima razvijenog društva i 3) da dovede do razvoja kvaliteta i sposobnosti svakog pojedinca.
Dakle, ono što se evidentno nameće kao osnovni zaključak jeste da se savremena medijska pismenost prožima sa digitalizacijom, što je nesumnjivo prepoznato i u obrazovnom procesu, kako formalnom, tako i neformalnom. U formalnom smislu, obrazovani proces je, permanentnim promenama, uveo nove predmete u osnovne (“Digitalni svet”) i pojedine srednje škole (“Jezik, mediji i kultura”). U neformalnom smislu, spektar mogućnosti je izuzetno raznovrstan, uključujući kako formalne kurseve, kratka usavršavanja, tako i individualne opcije za usvajanje novih sadržaja.
Značaj medijske pismenosti
Posmatrajući medijsku pismenost na ranije opisan, sveobuhvatan način, logički se nameće i zaključak o njenom značaju. Tako se neminovno da uočiti da je medijska pismenost izuzetno važna u najmanje dva segmenta. Prvi je svakako ekonomske prirode, koji je karakterisan razvojem individualnih kompetencija, primarno usmerenih na nadogradnju ekonomije znanja, koja u sve većoj meri igra nezaobilaznu ulogu u kreiranju pretpostavki za ekonomski prosperitet kako pojedinaca, tako i celokupnog društva.
Drugi segment koji se može naglasiti u istovetnom procesu je društvene prirode. Već je rečeno kako medijska pismenost, razvijena na pravilan način, dovodi do razvoja kritičkog razmišljanja. Upravo kritičko razmišljanje, koje je generisano pozitivnim porivima, ima nesagledivi značaj u razvoju ukupnih demokratskih potencijala jednog društva. Zbog toga, u vremenu izražene digitalizacije, medijska pismenost, naročito ukoliko se posmatra u sveobuhvatnom smislu, u sinergiji sa informatičkom i kompjuterskom pismenošću, dovodi do razvoja društvene zajednice u njenom punom kapacitetu.
Višestrukost značaja medijske pismenosti prisutna je u najvećem broju stručnih raodva koji se bave ovom problematikom. Ipak, iako je višestrukost neupitna, najčešće se izdvaja četiri osnovna argumenta prilikom apostrofiranja značaja medijske pismenosti, i to:
1. kao instrumenta za zaštitu dece i maloletnika – ovaj argument povezan je sa Konvencijom UN o pravima deteta iz 1989. godine, uz prisustvo evolucije u poimanju ukupnog procesa, sa smanjenja negativnih uticaja medija, preko razvoja komunikacijskih sposobnosti i veština korišćenja Interneta, pa sve do kritičkog razumevanja medijskih sadržaja;
2. kao instrumenta za zaštitu medijskih konzumenata – argument je prevashodno baziran na potrebi razumevanja kako mediji funkcionišu i ukupnog okvira koji ih određuje, te spektra znanja i informisanosti o medijskim sadržajima, sa ciljem donošenja odluke o načinu konzumiranja medijskih sadržaja;
3. kao preduslova za građansku participaciju – argument je usmeren na proces osposobljavanja građana da budu aktivni učesnici medijskog, a time i društvenog života i
4. kao instrumenta za premošćavanje digitalnog jaza – fokus u ovom argumentu je neophodnost ublažavanja prisutnih nejednakosti u pristupu i znanjima vezanim za upotrebu globalne mreže.
Posmatrajući već naglašeni sveobuhvatni pristup značaju medijske pismenosti, uz nezaobilaznu važnost medijskog obrazovanja, paralelno se logički da zaključiti da je neophodan širok društveni i institucionalni pristup razvoju ekonomskog i društvenog aspekta, kako bi se omogućio poželjni razvoj zajednice. U tom kontekstu, neophodnost ovakvog pristupa svakako je prepoznata i na našim prostorima, gde se krupnim koracima radi na njenom daljem unapređenju.
Promovisanje medijske pismenosti u AP Vojvodina
Institucije AP Vojvodine sa velikom posvećenošću su pristupile promovisanju i kontinuiranom unapređenju medijske pismenosti svih građana. Permanentne aktivnosti na tom planu preduzimaju se godinama i odvijaju se u veoma širokom dijapazonu. Tako su institucije AP Vojvodine bile aktivno angažovane u pružanju podrške projektima usmerenim na razvoj medijske i informatičke pismenosti u Republici Srbiji, kako podrškom svojih projekata, tako i promovisanjem i predstavljanjem rezultata onih koji su se realizovali na državnom nivou.
Pristup projektima iz ovog domena imao je dualni karakter. Prvi je promovisanje medijskog obrazovanja, kroz organizaciju stručnih predavanja eminentnih poznavalac oblasti, do raspisivanja konkretnih projekata, u okviru programa Kreativna Evropa.
Paralelni segment svakako je i unapređenje ukupnog medijskog života u Vojvodini, za šta su odvajana i odvajaju se značajna finansijska sredstva. Svi pomenuti segmenti podrške institucija AP Vojvodina realizovani su i u okvirima međunarodne saradnje, čiji su postali neizostavni deo. Ipak, u komparaciji sa drugim delovima Republike Srbije, jedan od najznačajnijih segmenata angažovanja pokrajinskih institucija jeste unapređenje i razvoj multikulturalnosti, koja je posebno negovana u medijskom spektru. Tako se može podvući da je jedan od mnogobrojnih primera u ovom domenu povećanje sredstava za manjinske i lokalne medije, čime se i posredno i neposredno doprinelo premošćavanju digitalnog jaza, jačanja građanske participacije i zaštite medijskih konzumenata.
Imajući u vidu dalji razvoj tehnologija, uticaj medija na društveni život cele zajednice, kao i multikulturalnost koja je jedno od glavnih obeležja Vojvodine, izvan svake sumnje je da će pokrajinske institucije nastaviti sa aktivnim angažmanom na podršci daljem unapređenju medijske pismenosti u svim sferama društvenog života.
“Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva”
