Dragana Đermanović je savetnica za rast i razvoj lidera, menadžera, preduzetnika i kompanija. Najznačajnije priznanje za žensko preduzetništvo u Srbiji koje dodeljuje Udruženje poslovnih žena pripalo je ovoj preduzetnici. Na Svetskom ženskom ekonomskom forumu proglašena je za Ženu decenije u oblasti društvenih medija i liderstva i tako ponela najprestižnije svetsko priznanje u svojoj oblasti. Za svoj rad proglašena je i za jednu od TOP 100 preduzetnica Evrope, te za privrednicu godine od strane Privredne komore Vojvodine. Doktorirala je i magistrirala na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
Vaš je fokus na razvoju liderskih timova u srednjim i većim kompanijama. Šta biste izdvojili kao glavnu razliku u izazovima malih i većih timova i kompanija?
Dobra vest je da sve kompanije, bez obizra na veličinu imaju slične izazove. Na početku nas nosi elan i stvaralački polet! Imamo znanje iz oblasti u koju ulazimo, ali nam nedostaje iskustvo. Strast i entuzijazam su glavne odluke prve faze – faze kreativnosti kroz koji svi prolazimo. Komunikacija sa zaposlenima je direktna, otvorena i prisna – gotovo “rodbinska” a odluke donosimo brzo reagujući na samo tržište. Normalno, osnivač tada najčešće nema mnogo menadžerskih veština i osim ako odluči da ostane na nekoliko zaposlenih i već dostignutom prometu, mora da raste i kao čovek i kao preduzetnik. Slede faze direktive, delegiranja, koordinacije i kolaboracije. Razvoj biznisa je ozbiljna nauka i posao ali kada znate kako sve je lako. Ovaj konkretan model je na primer opisao profesor Leri Grejner.
Opišite nam naredne faze razvoja i kako se preduzetnici i osnivači nose sa njima?
U fazi direktive uče da navigiraju zaposlene, dobavljače, knjigovođe i sve druge uz čiju pomoć kreiraju svoj biznis. Polako uspostavljaju standarde rada, a komunikacija postaje manje lična. Onda sledi faza delegiranja koja je usko grlo najvećeg broja biznisa jer podrazumeva otpuštanje kontrole. Zapravo, osnivač tada davanjem veće slobode po, u prethodnoj fazi, uspostavljenim pravilima dobija više sopstvene slobode da širi biznis i radi na sebi. Kako se uspešno delegira i zadržava visok nivo usluge i proizvodnje, mora se naučiti. Ako sam sasvim iskrena, ne morate to učiti kroz znanje možete i kroz iskustvo, ali učenje na “svojoj koži” je skupo školovanje. Košta vremena, živaca a uvek i para, ali se na kraju nauči.
Naredne faze traže profesionalizaciju departmana, specijalizaciju funkcija na primer ljudskih resursa, finansija, prodaje, marketinga što je u prvim fazama razvoja više u stilu “svako radi sve”. Jedan od mojih klijenata je duže vreme bio zaglavljen u tom uskom grlu faze delegiranja. Želeo je da poveća promet, da izađe na novo tržište, primao je nove ljude u kontinuitetu ali problemi su se, umesto prilika, otvarali na svakom koraku. Rast mora pratiti priprema inače je poguban. Možete rasti i organski, ali računajte na to da ima brži i lakši način. Tražite pomoć onih koji su tu bili, delite iskustva sa kolegama u biznisu, dajte svoje lekcije drugima ili tražite stručnu pomoć. Ukoliko želite da naučite, naučićete od svakoga. Ako ne želite, niko vas ničemu neće naučiti koliko god da to želi i koliko god da zna. Da se vratim na primer klijenta. Kada smo počeli da radimo u jednom danu bilo je jasno da su zakrčeni kanali komunikacije, da ne poznaje svoje ljude i da prvo nema jasnu viziju a drugo i kad bi je imao uopšte ne bi znao kako da je prenese i inspiriše svoje ljude. Rad na kreiranju vizije, plana, izgradnji timova i uspostavljanju procedura uz razvoj njega i njegovog liderskog tima bili su deo zadatka. Nije bilo lako, ali ni mnogo teško. Kada ljudi uoče problem i uvide rešenje uglavnom se bace na implementaciju. Tako je sa privatnim firmama, na drugim mestima ne baš.
Da li je taj strah od napretka nešto što često koči razvoj?
Upravo tako – strah koči razvoj. Kao da nemamo dovoljno kočnica oko nas! Ta unutrašnja kočnica nas zapravo dotuče! Startujemo biznise iz hrabrosti, a propadamo zbog straha. Strah je mrak koji se otera znanjem, planom i verom u sopstvene i sposobnosti svog tima. Ne nestaje strah i briga u potpunosti skoro nikada, ali naučimo da uprkos strahu idemo napred. Dresiramo strah i to je baš zabavno.
Kako izgleda vaš rad i na šta ste najponosniji u svom poslu?
Svoj sam biznis dobro uredila, pa tako radim samo ono što želim, sa klijentima sa kojim želim i na način koji ja odaberem. Imam tako mnogo dobrog iskustva da nepogrešivo znam šta treba i ne dozvoljavam da oni koji od mene manje znaju upravljaju procesom rada ni za kakve pare. Moj integritet se ne može kupiti i zato radim sa klijentima koji dolaze samo po preporuci koji već poštuju moj rad. Ponosna sam na uspehe svojih klijenata, jer koliko god da im pomognem oni su ti koji nose najveći teret uspeha i najveće zasluge za svoj napredak.
Šta biste poručili preduzetnicima na putu ka uspehu?
Na uspeh utiču disciplina, radoznalost i okolinu, takozvana DOR matrica. Uspevaju istrajni, ponavljaju uspeh radoznali a okolina je ili prilika ili smetnja u zavisnosti od toga da li uzmete u svoje ruke sve što možete. Uvek ima onoga na šta ne možemo da utičem ali na žalost često ne uzmemo u svoje ruke baš sve što bismo mogli. Radite na sebi zbog sebe, drugih, vaše i moje dece.
Ko su najuspešniji preduzetnici?
Preduzetnik je svaki čovek koji nešto preduzima povodom svojih ciljeva i povodom svega onoga što ga žulja, (pro)aktivno unapređujući svoj posao, život i okruženje. Biti preduzetnik je stvar stava i opredeljenja, a ne zanimanja. Najuspešniji su oni preduzetnici koji su preduzetnici po stavu – bavili se privatnim ili javnim poslom. Možeš po zanimanju biti lekar, bibliotekar, novinar, menadžer, bankarka, nastavnik ili učiteljica i istinski preduzetnik/preduzetnica u isto vreme. Možeš biti preduzetnik u pravnom smislu reči koji ne preduzima ništa ili ne preduzima dovoljno kako bi unapredio svoj posao, život ili okruženje. Tada si po meni samo privatnik, ne i preduzetnik. Preduzetnik je sveto zvanje. Biti preduzetnik je titula, čast i privilegija. Vreme koje dolazi će ovo mnogima učiniti jasnijim.
