Nauka koja ima za zadatak temu ovog broja magazina Biznis Vesti jeste sociologija koja se još naziva i naukom društvene krize. Prvi put se pojavljuje u vremenima prelaza iz tradicionalnih u moderna društva i od tada nam pomaže da prodremo dublje od površinskog razumevanja svakodnevnog života. Dakle, dok na preostalim stranicama budete čitali o političkoj krizi iz perspektive ekonomije ili privrede, moj zadatak je da pokušam da odgovorim na pitanja šta je kriza i zašto nastaje a sve sa ciljem da revalorizujemo svoje vrednosti i na nov način razumemo svoju ulogu u ovom istorijskom trenutku.
Svaka društvena promena sobom nosi izmenu socijalne strukture, međuljudskih odnosa i sistema vrednosti. Kada stare društvene strukture nikako ne mogu da se prilagode novim zahtevima društvenog razvoja, jedan od mogućih načina realizacije društvene promene je kriza. Društvenu krizu karakterišu odnosi neusklađenosti u svim sferama života. Što je neprilagođenost bitnih elemenata društvene strukture novim zahtevima veća, ona postaje sve dublja pa katkad dolazi do maksimalnog zaoštravanja društvenih protivurečnosti.
Kriza dakle nastaje kada se menja sistem odnosno odnos moći. Društvena moć po definiciji nije nešto što se ostvaruje silom i za nju uprkos uvreženom mišljenju nije karakteristično nasilje nego obezbeđivanje dobrovoljne poslušnosti.
Činjenica je da postojeći sistem više nije funkcionalan. Dakle, nije pitanje da li će doći do njegovog kraha, on uveliko traje, nego kako će se kriza završiti. Nastupila je socijalna neravnoteža koja mora biti razrešena zarad prevazilaženja situacije u kojoj se kriza smatra normalnim stanjem stvari. Biće potrebno vreme da se uspostavi nova hijerarhija tj. nova pravila igre a mi živimo baš u tom vremenskom prostoru između dva poretka.
Spomenuli smo vrednosti pa je važno da se osvrnemo i na uticaj upotrebe informacione tehnologije. U ovako izazovnim vremenima strada i istina. U toku je dakle i nešto što možemo nazvati ratom informacijama te moramo biti veoma oprezni. Ljudi na internetu tragaju za odgovorima, ali služeći se pri tome emocijom umesto raciom. Za razmenu informacija na društvenim mrežama su karakteristične takozvane eho komore odnosno zatvoreni krugovi ljudi koji misle slično. Kada se nešto ne uklapa u njihov sistem vrednosti skloni su da tu informaciju zanemare dok informacije koje su u skladu sa njihovim uverenjima šire dalje.
Mnogi ljudi opsesivno slušaju vesti i „vise“ na društvenim mrežama da bi stekli prividnu kontrolu nad situacijom i smirili se a događa se upravo suprotno. Da se razumemo, potpuno je normalno da osetimo strah zbog neizvesnosti kao i brigu za svoju i bezbednost svoje porodice. Ono što možemo da kontrolišemo su naše okruženje i naš mikro svet i upravo to i treba da radimo. Najzdraviji način da se prevaziđu krizne situacije jeste da živimo normalno. U realnosti, to znači biti informisan o onome što se dešava ali i baviti se onim stvarima koje nas čine srećnim.
Primetno je takođe da postoji razlika u reakciji na krizu kod različitih naroda. Ukrajinska kriza na Zapadu izaziva strepnju i neizvesnost a na Balkanu ljudi znaju šta bi sve moglo da se dogodi. Stanovnici ovog područja znaju šta su rat, sankcije i nemaština odnosno koja su stvarna nasuprot deklemovanim pravilima igre.
Naše društvo ima tradiciju podele i sukoba. Srbija je emotivno bliža Rusiji ali je ujedno okružena zemljama koje pripadaju ovoj drugoj strukturi tj. bliske su Americi. Naš nacionalni mentalitet predstavlja veliku opasnost tj. čini gotovo nemogućim da ostanemo neutralni. Tumačenje ove krize kao sukoba između NATO-a i Rusije smanjuje empatiju prema žrtvama.
Naše društvo to može izbeći samo i jedino ako postane senzibilnije na dehumanizaciju.
Dehumanizacija je proces gubljenja ljudskih osobina, što se očitava u svakodnevnoj praksi nečovečnosti, materijalne i duhovne bezosećajnosti, nasilja i odsustva morala. To je proces koji nastaje u vakuumu vremena poput aktuelnog. Jedna sila čini sve da oslabi otpor i drugu učini apatičnom i ništavnom. Nastojanja pojedinih društava nisu samo fašistička i nacionalistička već su uveliko antihumanistička, u suprotnosti sa svakom vrstom ljudskosti i humanosti. Svedočimo procesu dehumanizacije u svim područjima društvenog života.
Dehumanizacija je dakle spuštanje čoveka na nivo instikta i ujedno jedina kriza od koje nećemo moći da se oporavimo.
Viola Nešković
