Tekući poziv vlada da smanje potrošnju energije predstavlja kost spora za potrošače energije. Ali nisu pogođeni samo domovi; tu su i biznisi. Kako zahtevi evoluiraju u pune vapaje za pomoć, pokušaji da se obezbede alternativni izvori goriva samo je petljanje sa kratkoročnim rešenjima za tekući problem. Odgovor?
Dekarbonizacija.
Ako otkrijemo pravo značenje dekarbonizacije, to je smanjeno oslanjanje na fosilna goriva i eventualno izbegavanje fosilnih goriva zajedno sa digitalizacijom. A u oblasti kvantne nerazdvojivosti, gde se sve smatra povezanim – kada počnemo da razotkrivamo dekarbonizaciju, moramo da stvorimo pogled na to kako napor u jednom sektoru koristi drugom.
Pristup na nivou cele industrije
Iako sektori industrije, građevinarstva, transporta i energetike imaju svoju ulogu, pogledajmo sektor zgradarstva, koji čini 40% globalne potrošnje energije. A onda i energetska mreža, koja će biti na oštrom kraju činjenice da će se potrošnja energije udvostručiti u narednih 20 godina, a očekuje se da će se vršna potražnja utrostručiti. Uz ovo, moramo imati na umu da ne postoji definitivan vodič o tome koliko obnovljive energije možemo proizvesti ili potrošiti. Uzimajući u obzir sve ovo, jedini način da pređemo na dekarbonizovanu urbanu infrastrukturu i decentralizovani sistem obnovljive energije je digitalizacija. Sa digitalnim rešenjem koje može da centralizuje i automatizuje upravljanje potrošnjom energije u zgradama, mrežama i gradovima, možemo stvoriti jedinstvenu istinu o energiji koja se troši.
Što je zgrada pametnija, potrebno je manje energije
Ako uzmete u obzir da zgrade čine 40% globalne potrošnje energije, četvrtina je u fazi izgradnje i tri četvrtine u funkciji, a naše upravljanje ovim zgradama uzrokuje 27% globalnih emisija ugljenika – možemo odmah pretpostaviti da se sektor oslanja na fosil goriva.
Moramo da počnemo sa projektovanjem održivih zgrada i stvaranjem održivih zajednica koje stavljaju energetsku efikasnost na prvo mesto. Jedan od načina da se to postigne je da se instaliraju Internet of Things (IoT) rešenja koja prikupljaju podatke potrebne za izgradnju procesa optimizacije i identifikuju gde se potrošnja energije može ograničiti. U Siemens-u smo ustanovili da se 30-40% energije može uštedeti korišćenjem digitalnih rešenja.
Ali IoT je samo početak. Ako želimo da se istinski dekarboniziramo, buduća digitalna rešenja moraju biti u stanju da nadgledaju proizvodnju i skladištenje energije, kontrolu mikromreža, rešenja za punjenje električnih vozila i izvode holističko upravljanje performansama sredstava. Uticaj ovoga može se utvrditi primenom digitalnog blizanca. A sa podacima, organizacije mogu bolje da primene analitiku i koriste veštačku inteligenciju za automatizaciju.
Razbijanje digitalnih percepcija
Digitalna rešenja su skupa. To vam je poznato od ranije? Nije iznenađujuće ako jeste, jer je to bio jedan od najvećih izazova sa kojima se suočava digitalizacija zgrada. To i veštine potrebne za upravljanje njima. Ali tehnologija nikoga ne čeka, a napredak u senzorima, softveru i analitici značajno su smanjili troškove.
Dalje, tržište energije ide stopama tehnološkog tržišta, a stvari se isporučuju Ks-as-a-service (KsaaS), naime, plaćajte ono što koristite. Ovo omogućava operaterima zgrada da prebace upravljanje zgradama i energijom sa CAPEKS na OPEKS.
Vreme takođe nikoga ne čeka. Međunarodna energetska agencija (IEA) „Neto nula do 2050. godine. Mapa puta za globalni energetski sektor“ postavlja vremenski okvir za dekarbonizaciju kompatibilan sa Pariskim sporazumom u građevinskom sektoru kao takvom: do 2030. nove zgrade treba da budu spremne za nultu emisiju ugljenika, i olakšan univerzalni pristup energiji; do 2035. većina prodatih uređaja i rashladnih sistema mora biti energetski efikasna; 2040. je rok za rekonstrukciju 50% postojećih zgrada na nivoe spremnih za nultu emisiju ugljenika, a do 2050. više od 85% zgrada bi trebalo da bude spremno za nultu emisiju ugljenika.
Usmeravanje energetskih mreža ka dekarbonizaciji
Što se tiče energetskog sektora, i on se suočava sa pravim izazovom, pokušavajući da reši energetsku krizu dok pokušava da ispoštuje rokove Pariskog sporazuma. Problem je što ne možemo da zaustavimo potražnju. Na primer, pretpostavimo da do 2035. 60% prodaje automobila i 50% teških kamiona mora biti električno, ovo samo doprinosi rastu građevinskog sektora koji je gore pomenut. U tom slučaju možemo proceniti da će se zahtevi za energetskim kapacitetima utrostručiti.
Nažalost, dok izvori postoje, još uvek trošimo obnovljivu energiju zbog starih mreža i nestabilnog snabdevanja. Jedini način da se ovo popravi je transformacija postojećih energetskih mreža kako bi se prilagodili stohastičkim obnovljivim izvorima energije u izvoru. I opet, to je samo nešto što digitalni sistem može postići jer pomaže mrežnim operaterima da stvore stabilnost potrebnu od sredstava decentralizovane proizvodnje. Brze pobede u ovome uključuju softverska rešenja za mrežu koja pretvaraju mrežu u pametnu mrežu i nudi im se KsaaS za držanje troškova pod kontrolom.
Ništa od ovoga nije nemoguće. Siemens je nedavno radio sa IBM-om na isporuci sistema za upravljanje podacima mreže finskom operateru prenosnog sistema Fingrid. Sistem vrši upravljanje modelom, analizu mreže i simulaciju sa svojim digitalnim blizancem po imenu ELVIS (Electrical Verkko Information Sistem). Integrišući više IT sistema, digitalni blizanac mapira, analizira i simulira ponašanje mreže u realnom vremenu. Ovo pruža podatke koji nude uvid u to kako se mreža ponaša u različitim situacijama i vodi rešenja kroz planiranje scenarija. Takođe pomaže u upravljanju imovinom, što je rezultiralo uštedama od desetina miliona evra.
To je jasno. Moramo koristiti tehnologiju ako želimo da se oslobodimo oslanjanja na fosilna goriva i prihvatimo dekarbonizaciju. To neće biti ni jeftino ni tako lako, ali će omogućiti energetsku tranziciju i ubrzati proces. I za kontekst, korišćenjem softvera, ponovni razvoj i digitalizacija mreže koštaće manje od Maršalovog plana uloženog u Evropu posle Drugog svetskog rata – otprilike 2% BDP-a SAD u to vreme.
