Kuća Mijatovića puna miševa, bubašvaba i buđi: Mala Milica (11) plete kaiševe da bi preživeli

Detinjstvo ovih mališana od kolevke je spakovano u dve iznajmljene i skučene sobice u kojima se igraju, uče i druže prevashodno jedni sa drugima, jer uslova za okupljanje nekog većeg društva nema. Troje najmlađih spavaju sa majkom na dušeku, a zimi su svi zajedno u jednoj sobi, bude toplije. Kupatilo i vodu nemaju, samo česmu u dvorištu. Rupe kod prozora kroz koje duva pune sunđerima. Prokišnjava na sve strane, pa je velika vlaga i golim okom vidljiva. Od skorašnje jake oluje, dečija sobica u potpunom je mraku.

„Zovem se Milica, imam 11 godina i najviše volim da pomažem mami i tati oko pletenja kaiševa” – dočekala nas ja mala Milica Mijatović iz Kuzmina kod Sremske Mitrovice, čiji je osnovni zadatak, pored pletenja, da kao najstarija brine o mlađoj braći i sestrama.

Mlade supružnike Pericu i Tanju Bog je nagradio sa čak šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice, na ravne časti. Pored Milice, tu su Goran i Gordana (10), Jelena (6), Zoran (3) i Mihajlo (1). Ipak, osim dece, trošna kućica im je puna miševa, bubašvaba i buđi!

„Ima dosta miševa, a kad je jaka kiša izađu i bubašvabe. Plašimo ih se” – dodaje Milica.

Preživljavaju od skromne socijalne pomoći, dečijeg dodatka i sezonskih poslova. Pored toga, pletu kaiševe za obuću.

„Jedna žena donosi materijal za neku firmu iz Rume, pa pravimo. Zaradi se koji dinar. Navikavamo i decu bar na neke posliće koji nisu teški. Ipak, jako su mala primanja. Dok platimo struju, kiriju i ostale troškove, malo nam ostane, pa to provlačimo ceo mesec. Dok ne idu u školu i nekako, ali kad krenu sve je mnogo teže. Koliko puta zafali za užinu ili nešto” – uključuje se majka Tanja u razgovor.

Detinjstvo ovih mališana od kolevke je spakovano u dve iznajmljene i skučene sobice u kojima se igraju, uče i druže prevashodno jedni sa drugima, jer uslova za okupljanje nekog većeg društva nema. Troje najmlađih spavaju sa majkom na dušeku, a zimi su svi zajedno u jednoj sobi, bude toplije. Kupatilo i vodu nemaju, samo česmu u dvorištu. Rupe kod prozora kroz koje duva pune sunđerima. Prokišnjava na sve strane, pa je velika vlaga i golim okom vidljiva. Od skorašnje jake oluje, dečija sobica u potpunom je mraku.

„Ovde smo već 14 godina podstanari, plaćamo 4.000 dinara. Tu su nam se rodila sva dečica i ne znaju za bolje. Nažalost, uskoro ćemo morati i otići. Gazda nas je obavestio da će sledeće godine u penziju i da će se vratiti tu da živi. Ne znamo gde ćemo sa šestoro dece i ko bi nas primio” – zabrinuta je Tanja.

Uprkos katastrofalnim uslovima, deca su zdrava. Međutim, domaćin Perica imao je ozbiljnih problema sa pritiskom i bio je jedno vreme u bolnici. To ih je baš bilo uplašilo. Tanja je tada još bila trudna, pa je morala sama da brine o deci i svemu. Sada pije terapije i mora da se pazi, ali mora i da radi. Mnoge materijalne blagodati nisu im još uvek na dohvat ruke.

Ne boli, ipak, nedostatak materijalnih stvari koliko duševna bol uzrokovana ljudskom bezobzirnošću. To nam je majka Tanja posebno istakla:

„U školu i kad je kiša i kad je sneg idu peške. Niko neće da ih poveze pošto misle da su siromašni, da nemaju ko što oni imaju. Dođu tako iz škole mokri, a ovde ih sačekaju vlaga i hladnoća. Tišti ih to, mada ne govore. Bude mi žao zbog nemoći, majka sam im!”

Mijatovići nikada nisu putovali nigde. Na ekskurzije ne idu jer je jako skupo, a i, kako kažu, kad bi mogli da pošalju jedno dete, bilo bi im žao druge dece. Zato ih ne puštaju uopšte. Zbog toga je najviše žao malom i tihom dečaku Goranu. On najviše voli da gleda fudbal, ali u poslednje vreme ne radi televizor. Na pitanje da li ima neku želju, stidljivim glasićem odgovorio je:

„Pozivam jako dobre ljude da mi kupe kuću, voleo bih da pozovem moje drugare iz škole da mi dođu. Ova kuća gde smo sada nije lepa.”

Većina ljudi danas se ne bi usudila da ima čak ni kućnog ljubimca, a da pritom nemaju rešeno stambeno pitanje, siguran i stabilan posao i šta sve još ne, što je danas nametnuto kao neki društveni kriterijum da bi se zasnovala porodica. Mijatovići su se hrabro upustili u bračne vode, ne čekajući ništa od toga i čvrsto rešeni da imaju brojno potomstvo kao i njihovi roditelji, kako u šali kažu „da im ne bude dosadno u igri”, a i da sutra pomažu jedni drugima. Ne sede skrštenih ruku, ali nisu uspeli da obezbede dom. Rešili su zato da nam se obrate za pomoć!

Novi zadatak za Humanitarnu organizaciju Srbi za Srbe i sve njene donatore jeste da probamo da njihove snove o porodičnom domu pretvorimo u stvarnost. Možda je upravo najmlađi Mihajlo, dok je spavao za vreme naše posete, snivao snove o novoj kući, ni ne znajući da će mu se oni možda uskoro ostvariti.

Pozivamo sve dobre ljude da se uključe u novu akciju pomoći. Mali Mijatovići zaslužuju da im pomognemo da žive kao njihovi vršnjaci!

 

www.srbizasrbe.org



Prijava na newsletter

Pročitajte još: